Припрема детета за полазак у школу је процес који се одвија током читавог предшколског доба, а полазак у школу представља велику прекретницу у животу сваког малишана, преломни догађај. Ако дете зна да чита, пише и рачуна, не значи да је спремно за полазак у школу.
Најважније полазиште васпитно-образовног програма је дете као особена личност и вредност сама по себи. „Дете је активно, интерактивно и креативно биће“. Оно креира сопствена знања стицањем искуства у интеракцијама са светом којим га окружује. Игра је за дете основна делатност и начин изражавања и специфичан облик учења. Игра се односи на оне делове стварности који су за малишане од највећег значаја, или за коју има највише интересовања. Треба рећи да деца на предшколском узрасту имају потребу да разумеју свет који их окружује и да овладају њиме. Малишани тако као игру, присвајају стечена искуства и постају свесни тих искустава. Свако дете учи и развија се сопственим темпом и код сваког детета је урођена мотивација да учи и сазнаје. Треба нагласити да богата и стимулативна средина, блискост и топлина, узајамно прихватање, разумевање, поштовање и уважавање је услов за слободно испољавање дечијих способности и потенцијала.
Због свега овога припрема детета за полазак у школу је процес који се одвија током читавог предшколског доба, а полазак у школу представља велику прекретницу у животу сваког малишана, преломни догађај, нову етапу у његовом животу. Ако дете зна да чита пише и рачуна, не значи да је спремно за полазак у школу, а исто тако и оно које све то не зна не значи да није спремно за полазак у школу.
Спремност детета за полазак у школу се огледа кроз стицање основних предуслова кроз: физичку и моторичку зрелост, интелектуалну зрелост, социо-емоционалну, говорну зрелост, мотивацију за учење и стицање нових искустава (информације о школи и учењу…). Такође, на основу досадашњих искустава у раду са малишанима треба нагласити и интеракцијске односе, говорно стваралаштво, комуникацију детета, говорну развијеност и комуникативност као показатељ зрелости детета за полазак у школу.
Дете је носилац свог говорног развоја, практикујући говор оно развија и своје говорно понашање. Животне ситуације су најприроднији и најпогоднији начин да дете развија интеракцију и комуникацију. Дете на предшколском узрасту усваја усмени говор, али је васпитач тај који треба да му помогне (ако дете покаже интересовање) да упозна” свет слова и писану реч“.
На основу добрих резултата у раду са најмлађима треба рећи да у планирању активности за развој говора дете треба да упозна и развија: гласовни систем нашег језика; да разликује и артикулише гласове (могуће да нека деца имају неправилну артикулацију неких гласова). Ту су добре резултате дале и игре гласовима, речима, да разуме речи, значење речи, као и гласовни састав речи. Затим да разуме реченицу, да се интересује за писану реч, али и да уме да слуша говор других. Малишан би на овом узрасту требало да зна да поставља питања, да уме да опише предмете, појаве, особе, као и да богати речник и познаје гласовни састав речи и слично.
Васпитач може (и треба) да подстиче рзвој говора и комуникације и говорног стваралаштва кроз наменске активности и игре. Поштујући циљеве за развој говора, васпитач поставља задатке како би успешно остварио резултате. Односно да постављени задаци постижу ефекте у развијању говора малишана.
Требало би нагласити да пре свих активности, васпитач треба да упозна свако дете и да буде отворен за комуникацију на било коју тему о којој оно жели да разговара, да „ слуша“ дечија осећања, а не само речи.
Језичко стваралаштво подстиче се кроз: језичке игре, невербалне игре и активности, игре речима, језичко-ликовно стваралаштво, језичко–музичко стваралаштво и животне ситуације и споразумевање са другима.
Каже се да „деца уче оно што живе“ и животне ситуације су најприроднија и најпогоднија средина за развој говора и комуникације. У васпитно-образовном раду планирају се и организују и „специфичне језичке активности“, а то је невербално изражавање деце, јер дечији говор је у развоју и деца често имају потребу да се у неким ситуацијама невербално изразе. Васпитачи имају задатак да препознају, правилно тумаче и да реагују на прави начин на „поруке које дете шаље невербалним путем“.
И ове активности се планирају у циљу развоја боље и јасније комуникације између деце и (у овом случају) васпитача. У невербалне игре и активности спадају игре пантомиме, игре покретима неких делова тела (рукама, главом и ногама…), гестовне игре и друге. На предшколском узрасту деца воле игре опонашања, игре замишљања, игре препознавања, игре уочавања и тако даље. Од изузетног значаја у припреми деце за полазак у школу су језичке игре и игре речима.
Наводимо редослед поступака и језичких игара. То су прво игре слушања, када заједно са васпитачем деца слушају шумове из ближег и даљег окружења, затим-распознају гласове, ономатопеје и препознају ритам, јачину темпа звука и тона. Значајна је и игр „Слушање пара“, у којој учествује двоје деце, једно дете тихим гласом саопштава другом детету своју намеру, осећање, жељу итд., а ово дете има задатак да то саопшти групи.
У припреми малишана за полазак у школу од изузетног значаја је да науче да препознају и значење речи и реченице. То се може радити тако што се пронађе заједничко име за више речи. Рецимо, када кажемо капут, панталоне, кошуља, џемпер то је одећа, затим јабука, вишња, шљива, трешња – воће и слично.
Један од задатака може бити о измишљање лепих, емотивних речи (мила, драга, вољена, љубљена,нежна, лепотица…). Затим се међу наведеним речима проналази она која ту не припада (нпр.вук, лисица, пето и медвед, или понедељак, петак, дечак и среда).
Малишани могу имати задатак да направе и дужу реч од понуђене. Тако се од броја пет могу извести и петица и петак и петковић. А може се поставити и задатак да од понуђених праве и краће речи као што је рукавица – рука. У циљу што боље припреме, када је реч о говору могу се измишљати и нове речи, ретке и дуге речи, необичне и обичне, чудне речи, речи које се римују, али и оне супротног значења. Да би деца уочила дуже или краће речи у реченици користе се штапићи различитих дужина, а и попречне линије. Циљ свих говорних игара са речима и реченицама је да деца науче да састављају реченице, а уз игру ће разумети и шта је реченица, њено значење али и поруку.
Васпитач својом организацијом физичке и социјалне средине треба да створи услове у којима ће деца откривати сопствене могућности изражавања и комуницирања, али и да користи машту и креативост којом ће малишанима на најинтересантнији начин побудити и развити интересовање за писану реч. Важно је рећи да васпитно-образовни рад са словима треба организовати у мањим групама, у пару или индивидуално зато што темпо препознавања и усвајања словамодређује само дете.
У говорним играма увек треба поћи од дечијег интересовања, њихових потреба, преџнања и искустава. У предшколској установи дете учи, ради и сазнаје кроз игру, тако и ове активности треба искључиво реализовати кроз игру и игровне материјале, онолико колико дете показује интересовање. Дете треба да буде равноправан партнер у комуникацији, активни учесник и носилац сопственог говорног развоја и само тако може да буде мотивисано за учешће у језичким играма и да развије говор и комуникативност. Својим искуством, знањем и самом личношћу васпитач „учи“ децу да заједно са њим сами стварају, комбинују и активно учествују у говорним играма и активностима, али по свом избору.
ИГРЕ СЛОВИМА
Са малишанима играмо игру коју смо назвали“Покретна слова – покретне речи“. Да би се играли потребно је да деца имају беџеве са словима. Деца окаче беџ, седе или стоје у круг, исписујемо име Рада. Деца су се поређела и васпитач пита: Шта смо добили? Реч, име Рада. Шта ако оде Р?Ада(место). Шта ако оде А?Добили смо да и слично. Ту је и игра „Живе речи“ у којој деца седећи у круг састављају реченице по свом нахођењу. Одаберемо једну реченицу и избројимо речи у реченици, колико речи толико деце одредимо и свако одабрано дете добија по једну реч и тако „од деце“ саставимо реченицу. Развој појма реченице започиње тако што васпитач прича користећи слику (највише 4-5 реценица) и наводи децу да и она на основу посматраних слика причају о њима, односно о детаљима, о радњама и ликовима. Деца и васпитач са својим питањима и одговорима усмеравају пажњу деци да реченицама нешто саопштавамо и откривамо значење реченице. Све активности за развој говора, у почетку организујемо уз помоћ очигледних средстава, слика, апликација, игровног материјала, играчака.. а затим речима кроз говорне игре.
Текст је преузет из часописа “Просветни преглед“
