Strahovi su neizostavan deo života svakog pojedinca. Svako od nas, od ranog detinjstva, pa nadalje u životu, je osetio emociju straha. On je vitalni odgovor na emocionalnu ili fizičku opasnost, i kada ga ne bismo osećali ne bismo se mogli odbraniti od opasnosti. Fiziološke reakcije kojima možemo prepoznati strah jesu ubrzani rad srca, teškoće pri disanju, znojenje, zamuckivanje pri govoru… Posmatrajući poreklo, strah možemo podeliti u tri velike grupe: urođeni (izmicianje podloge, jaki zvuci…), razvojni (karakteristični su za pojedine uzraste, deo su detinjstva i zdravog razvoja emocionalnog života, na primer strah od odvajanja koji je najintenzivniji od osmog do šesnaestog meseca života) i stečeni. U okviru stečenih strahova možemo napraviti podelu na strahove nastale putem dva oblika učenja. Tako imamo strahove nastale klasičnim uslovljavanjem i strahove nastale učenjem po modelu. Objašnjenje sticanja strahova putem klasičnog uslovljavanja je sledeće: neutralna draž se izlaže istovremeno sa draži koja izaziva strah, i nakon više izlaganja pojedinac počinje da se boji i neutralne draži. Učenje po modelu znači posmatranje osobe u svojoj okolini koja ispoljava strah u odnosu na neki objekat. Posle izvesnog vremena i posmatrač počinje da ispoljava (npr. ako majka pred detetom ispoljava strah od duboke vode, nakon izvesnog vremena će taj svoj iracionalni strah “preneti“ na dete). Faktori koji dovode do toga da su pojedina deca podložnija strahovima su i karakter deteta (emocionalno osetljivija deca), zatim izloženost stresovima (konflikti unutar porodice, neadekvatan vaspitni stav roditelja, promene dnevnog ritma, preseljenje, rođenje brata ili setre). Recimo, vaspitni stilovi roditelja mogu doprineti razvoju strahova ako što su sklonost ka preteranoj zaštićenosti deteta ili druga krajnost – suviše strogo vaspitanje.
Oko šest meseci, na osnovu dosadašnjih istraživanja, javljaju se prvi strahovi od novih/nepoznatih osoba, predmeta, visine. Oko prve godine najintenzivniji je strah od nepoznatih osoba kao i strah od odvajanja. Prisutan je i strah od buke, tj.jakih zvukova. U drugoj i trećoj godini dete zbog mogućnosti da hoda i spituje različite prostore i situacije ima sve više iskustva. Ova činjenica u kombinaciji sa egocentričnosti deteta (veštica iz bajke plaši decu u bajci pa može i njega) uslovljava sve veći broj strahova, te se tako javljaju strah od pojedinih mašina koje prizvode jak zvuk, životinja, od odlaska na spavanje, od odvajanja, doktora, čudovišta…
Kako dete stiče sve više iskustva i saznanja o svetu oko sebe, tako se i povećava broj strahova. Oko treće i četvrte godine dete još nema sposobnost da napravi jasnu razliku između sveta mašte i realnosti, te se javljaju strahovi od mraka, maski, povreda, brojnih čudovišta. Već oko pete i šeste godine su sve više prisutni realniji strahovi od različitih potencijalno opasnih životinja, od povreda, da će izgubiti roditelje, smrti, pojednih prirodnih pojava (grmljavine, munja…).
Pre svega roditelji bi trebalo da budu adekvatan primer svojoj deci, kako po pitanju ispoljavanja drugih emocija i ponašanja, tako i po pitanju ponašanja kada osećaju emociju straha. Dakle, prvo preispitati sebe “Da li osećam nekada sa irealnim strahovima iste te strahove mogu “preneti“ na dete ili će dete posmatrajući takvog roditelja naučiti da ispoljava suviše intenzivne napade straha. Idealan odgovor bi bio da imate realne strahove, umerenog intenziteta. Konkretna pomoć detetu, kada ono doživljava strah, je da prepoznate i prihvatite razvojno normalne strahove deteta. To ne znači da “preterano“ učestvujete u detetovom svetu mašte, već da pošaljete poruku da je u redu osećati i tu emociju. Možete pomoći detetu tako što ćete odgovoriti da “Čudovište ne postoji stvarno, ono je samo u crtanom filmu“. U ovom procesu treba prekinuti približavanje izvoru straha. Svakako da je jedan od saveta i iključivanje svih sadržaja iz života deteta koji mogu prvocirati pojavu strahova (neadekvatni crtani filmovi sa monstrumima, čudovištima isl.).
Igra, kao domimantna i omiljena aktivnost dece je, svakako, preporučljiva “alatka“ za prevazilaženje strahova. Na primer, ako dete misli da mu je u ormaru veštica, možete se igrati igre “Isterivanje veštice iz ormara“. Pustite dete da je opiše, kako izgleda, šta možete da napravite, izmislite sredstvbo da vešticu isterate. Možete i jednostavno reći “Ne dozvoljavam da jedna veštica plaši moje dete“. Zavirite u orman i recite da je otišla. Takođe, bitno je znati da se ne preporučuje, kao vaspitna metoda, koristiti se manipulacijama i kod dece izazivati strahove od raznih osoba ili pojava, npr. „Ako me ne poslušaš doći će milicija po tebe“ i slično.
(preuzeto iz časopisa “Prosvetni pregled“ autori Nevena Cvjetićanin, psiholog i Milica Stankov, psiholog)
