ПУ Сунце

grb_srbje
  • +381 (32) 712-363
  • инфо@пусунцегм.срб
  • Пон - Пет: 05:30 - 16:30
  • Vesti

Конфликти међу децом и родитељима

Постоји вештина која нам помаже да се правилно поставимо у очувању сопствених права, с једне стране, а с друге стране да не нарушавамо туђа права.

Асертивност, вештина која се учи

Асертивна особа уважава мишљење других људи, сматра да је неслагање међу људима нормална појава која се решава. То је особа која уме да остварује своје циљеве свесна важности компромиса.

Конфликти су карактеристични за сваку организовану заједницу. Конфликти нас веома често доводе до фрустрација, менталне исцрпљености, очаја. Што се више шири социјално поље то је већа вероватноћа да ћемо се суочавати са конфликтима. С тим у вези бројне и разноврсне социјалне интеракције доводе и до веће вероватноће супротстављања различитих интереса, чиме конфликти постају све значајнији вид социјалне размене. У свакодневном животу конфликти се поистовећују са свађом, сукобом интереса, употребом силе или битком у којој се мора победити. Конфликт се дуги низ година изједначавао или поредио са агресијом. Тек у последњих десетак година истраживачи који проучавају конфликте међу децом и адолесцентима сматрају да конфликт дефинише супротстављање. Ова истраживања одређују конфликт као облик социјалне размене између две особе у којој долази до отвореног и узајамног супротстављања циљева, а које се манифестује кроз понашање у виду супротстављених изјава и акција (Лаурсен, 1996 и 1998). Такође, реч која на најједноставнији начин може да опише конфликт јесте реч сукоб. Пример за то је сукоб мишљења који је добар уколико сукобљене стране доведе до низа креативних решења. Конфликти играју веома битну улогу у нашем животу, јер да их нема не би било ни одрастња ни сазревања.

Наша личност је по природи конфликтна, јер свака особа која има свој идентитет, мора да искуси сукоб са другима. Постоје бројни разлози зашто улазимо у конфликте са другима, а један од њих је управо наша различитост. И неразумевање спада у разлоге конфликата. То су оне ситуације када не схватамо шта нам друга страна поручује, када смо усредсређени на сопствене жеље и потребе, па често немамо „слуха“ за друге и показујемо неразумевање према потребама других. Треба узети у обзир и чињеницу да постоје и особе које су саме по себи конфликтне. То су особе које стално показују и доказују да су јединствене, одвојене и другачије… Један од разлога зашто су нам конфликти мучни јесте и наша потреба да стално будемо у праву. Нпр. ту спадају оне особе које по сваку цену морају победити у дијалогу, па макар и свог саговорника вербално извређале. Код особе која има сталну потребу да увек буде у праву њен доживљај конфликта биће тежак и мучан. Таква особа постаје исфрустрирана, очајна и прилично исцрпљена. Да би се из конфликта постигло нешто конструктивно, не можемо увек бити у праву и требали бисмо почети веровати да туђи предлози, сугестије, ставови и мишљења могу послужити и за нашу изградњу. Зато је битно схватити да су конфликти део свакодневице и не треба их доживљавати као катастрофу. Људи се уз толеранцију обогаћују.

Различити су стилови понашања у конфликтним ситуацијама: повлачење (једна страна не показује бригу нити за своје интересе нити за интересе друге стране), попуштање (више се води речуна за потребе друге стране него о својим), надметање (вођење рачуна само о својим потребама а друга страна се занемарује), решавање проблема (у исто време се води рачуна и о властитим интересима и о интересима друге стране), компромис (водимо половичну бригу и о својој и о туђој страни). Људи понекад не умеју или нису обучени да функционално решавају конфликте.

Управо из таквих ситуација сукоб прераста у жучне расправе, туче… Постоје одређени фактори који утичу на неуспешно решавање конфликата као што су: неразумевање природе конфликата, ниска фрустрациона толеранција („кратак фитиљ“), ригидност у мишљењу, потреба да увек будемо у праву, егоцентризам, нетолерантност, неповерење, немање воље да учимо и стичемо нова искуства, неспремност да опростимо.

У опису конфликата битно је споменути и перфекционизам! У случају постојања перфекционизма – конфликте никада нећемо решити до краја. Једноставно они су део свакодневице и морамо прихватити да ни ми ни други нисмо савршени. Дакле када конфликт настане потребно је показати неку врсту бриге за другога, не одбацити особу, већ се потрудити да се заједнички усредсредите на проблем. Да бисмо нешто добили у животу морамо понекад и ризиковати, а решавање конфликата захтева и спремност на ризик.

Проблеми са којима се родитељи суочавају када је одгајање деце у питању неминовно доводе до конфликата, односно сукоба у мишљењу између супружника. Постоје ситуације када су родитељи збуњени у вези, рецимо, очекивања од деце, правила, стилова васпитања, степена надгледања деце, давања деци слободе итд… Стога се дешава да и не доносе заједничке одлуке у вези тога, што опет као последица оставља – збуњену децу. Родитељи би требало да заједнички реше сопствена опречна осећања када су важне породичне теме у питању, а самим тим и однос према детету. Такође један од разлога конфликта међу супружницима јесте и недоследност. Нпр. мајка не дозвољава да дете погледа цртани филм док предходно не поспреми своје играчке. С друге стране, отац чини сасвим супротно, попушта и дозвољава детету да гледа цртани иако није испунио своју обавезу коју је предходно очекивала мајка. Неопходно је да супружници буду јасни и сагласни када су у питању правила и очекивања од детета. Родитељи треба да буду једногласни. Имамо примере родитеља који крену међусобно да се такмиче у добијању дечије пажње и љубави стављајући дете у незавидан положај – усред њиховог сукоба. Родитељи треба да пронађу начин да сарађују, а не да се такмиче. Не значи да се морају у свему сложити, али треба да покажу извесну флексибилност. Након што успоставе основна правила за породицу, потребно је да установе области у којима се свако од родитеља на неки начин истиче. Тада се слободно може показати „вођство“ родитеља у областима где су највише изражени мама и тата. Недостатак комуникације може бити један од узрока конфликта у родитељству. Супружници треба да одвоје време када ће комуницирати о разним темама које се односе на породичан живот. У супротном долази до ситуација када један од супружника остане ван дешавања у породици.

Нормално је да се међу родитељима јави сукоб мишљења, заузимање различитих ставова, али је веома важно да умеју конструктивно да решавају сукоб. Родитељи треба да знају да начин на који они решавају сукобе представља модел који ће касније да преузме и њихово дете.

У конфликтним ситуацијама међу децом сами родитељи налазе се на великом задатку „ Како да науче децу да се лепо слажу“. Важно је да се родитељи не мешају већ да се укључе у оним ситуацијама када постоји опасност од физичких повреда или уништавања материјалних ствари. Када дође до физичког контакта, потребно је да раздвоје децу док се „ главе не охладе“. Уколико се родитељи мешају стварају још већи проблем, јер деца ће очекивати да ће родитељ увек ускочити када избије и најмањи сукоб међу њима. Може се и десити да родитељ „држи страну“ једном детету. Тако ће дете које је више пута заштићено од родитеља стећи утисак да има „већу слободу“ у односу на друго дете и не тако ретко, злоупотребљаваће овај повлашћени положај. Уколико се родитељ убацује у дечији сукоб онда настали проблем треба решити са децом, а не уместо њих. Када деца користе ружне речи треба их упитати „Како би се они осећали да их неко назива таквим погрдним именима?“. Искористите сукоб међу децом као начин да она сама науче да међусобно решавају проблем. Такође, деци се може помоћи у решавању сукоба тко што ћемо им поставити одређена правила. Нпр. викање, лупање вратима, вређање, називање погрдним именима – није дозвољено.

Данас све више живимо под притиском. Велики број људи се свакодневно суочава са бројним стресним ситуацијама. Такође, већина људи је свакодневно у контакту са другим особама где је и неминовно да се особе нађу и у конфликтним ситуацијама. У таквим ситуацијама познавање добрих комуникативних вештина је од великог значаја. Конфликти су веома чест узрок стреса, било да су настали у односу са другом особом или унутар нас самих.

Постоји вештина која нам помаже да се правилно поставимо у очувању сопствених права, с једне стране, а с друге стране да не нарушавамо туђа права. Ова вештина назива се асертивност. Реч је енглеског порекла и подразумева облик комуникације који је између пасивности и агресивности. Асертивност карактерише самоуверена комуникација свесна сопствених права и вредности. Она нам помаже да без нелагоде испољимо своја осећања, своје интересе и да достижемо своје циљеве на социјално прихватљив начин.

Низак ниво асертивности испољава се кроз или дефанзивно или агресивно понашање. Асертивна особа тражи и добија, а да при том не штети особама око себе. Неасертивне особе су нејасне у ономе што желе, тешко одбијају туђе захтеве који им нису по вољи, ниског су самопоуздања и самопоштовања, осећају се фрустрирано, депресивно, а то је идеална ситуација да таква особа реагује повлачењем, одустајањем или неодлучношћу.

Постоји предрасуда да се асертивност и агресивност изједначавају. Асертивна особа остварује своја права и интересе водећи рачуна да не штети другима, док код агресивности то није случај. Агресивна особа мора по сваку цену добити оно што жели, сматра да је вреднија и паметнија од других и ако не успе у ономе што је замислила у већини случајева кривца тражи у другима, те се више понаша осветољубиво, манипулише, љутита је. Асертивна особа уважава мишљење других људи, сматра да је неслагање међу људима нормална појава која се решава. То је особа која уме да своје циљеве остварује, свесна важности компромиса.

Асертивност се може приметити и код мале деце, на раном узрасту. Асертивна деца су она која умеју да контролишу изражавање својих емоција, нарочито негативних. Ова деца су и спретнија када траже социјалну подршку других особа ( васпитача, друге деце…) у оним ситуацијама када им блиске особе као нпр. родитељи не могу пружити.

РИВАЛСТВО МЕЂУ ДЕЦОМ

Нису тако ретке ситуације да се деца међусобно не слажу најбоље, упадајући свакодневно у конфликте. Врло често у породици, ривалство међу децом почиње чак и пре него сто се роди друго дете, а наставља се како деца расту (свакодневна борба око играчака, родитељске пажње итд.). Деца користе конфликте да би тестирала своју моћ, разрешила разлике, показала емоције, привукла родитељску пажњу… И што више сличности међу децом истог пола, што мања разлика у годинама, сличнија су и њихова интересовања, али и већа је вероватноћа да ће међу таквом децом бити више размирица. Како деца постижу разлиците фазе у развоју, задовољење њихових различитих потреба може значајно да утиче на то како се односе према свом брату или сестри. Природно је да се дете током свог развоја налази у фази када жели да заштити своје ствари и на првом месту су му сопствене потребе. Мала деца се нпр. понашају веома заштитнички према својим играчкама и ситницама.

ДЕЧЈЕ ПОТРЕБЕ

Дете од рођења тежи да задовољи своје потребе по принципу „одмах и непосредно“. Временом дечије потребе се надопуњују и мењају. Мењају се и начини на које дете изражава те потребе и начини на које их задовољава, а управо овде главну улогу имају: процес учења, одређена култура, породица, друштвена средина (нпр. окружење у вртићу). Све ово заједнички утиче у одређивању онога што је добро желети, како то остварити, шта је пристојно, а шта агресивно, како некога не повредити итд. Постоје ситуације где дететово окружење може спутавати асертивно понашање чинећи то тако што не уважава дететове потребе нпр. не дозвољавајући детету да пуно поставља питања, да испуњава своју самосталност ( у складу са узрастом) итд. Такође постоје и оне ситуације где је детету дозвољеносве, без икаквих последица као одговора на непожељне облике понашања. Начин ушења детета асертивности је исто као и код одраслих – спремност да се заузнемо за сопствене потребе, жеље, циљеве, уважавајући да исто то имају и друге особе које нас окружују. Асертивно понашање позитивно утиче на дететов развој самопоштовања, али и упорност, јер бити асертиван не гарантује увек остваривање сваког циља. Учењем детета асертивности припремамо га за живот, припремамо га да избегне манипулације у комуникацији, како да данас/сутра адекватно комуницира са својом околином (породицом, пријатељима, партнером, колегама, шефовима) и да конструктивно решава конфликте који су неминовни у сваком животу.

Page Reader Press Enter to Read Page Content Out Loud Press Enter to Pause or Restart Reading Page Content Out Loud Press Enter to Stop Reading Page Content Out Loud Screen Reader Support